О књизи: 2009 / Који принципи су стављени у програм моторизације немачке војске Прво, уједињење? Веровало се да је присуство више од стотину марки и модела аутомобила у војсци изузетно отежавало посао немачким сервисерима и добављачима. Међутим, Британци или Французи нису имали мање типова аутомобила од Немаца. Упркос разноврсности типова, Немачка је успела да обједини свој возни парк. На пример, троосовински Мерцедес-Бенз Г3а, Буссинг-НАГ Г31 и Магирус-Деутз М206 су различити аутомобили. Али имали су више од половине заменљивих делова. Друго, Немци су увели јасну поделу возног парка према носивости. Произвођачи комерцијалних возила сада их склапају у распону од 1500, 3000, 4500 и 6000 кг. Они који нису испуњавали ове карактеристике нису имали перспективу у војним наређењима. Треће, прихваћена класификација возила по намени довела је до појаве стандардизованих каросерија и одређивала које врсте возила су потребне у одређеној војној јединици. Класификација Кфз настала је према „Техничким условима за моторна возила и мотоциклистичку опрему“ (Анхалтсверте убер Крафтфахрзеуге унд Герат Д 600) од 10. априла 1940. године и према „Наредби о транспортерима Вермахта, део 5“ (Вехрмахтспортворсцхрифт-Тран). Хефт 5, ХДв.68/ 5). Прилог часопису „МОДЕЛ ГРАДЊА”»